Moj problem je sledeći u poslednje vreme sam u depresiji, i dešava mi se da ja samu sebe isprepadam a ne sećam se ničeg od tih stvari da mi se desilo. Sve je počelo pre 21 dan od kad sam odvezla roditelje kod prijatelja i uplašila se i kasnije počela da stvaram scene u glavi i počeli su da se javljaju strahovi . Evo ovako da kažem šta me muči, ja sam odvezla moje roditelje kod prijatelja. Pre nego što ću ući u ulicu tih prijatelja pored mene je sedeo moj tata na suvozacevom mestu a mama iza a ja sam vozila ti prijatelji žive tri 4 ulice od nas. Dok sam išla ulicom pre te ulice naših prijatelja tamo je na sred ulice šetao neki čovek koji je bio pijan i koji je išao na sred ulice, moj tata ga poznaje i rekao mi je gde živi taj čovek i da kad se budem vraćala da pripazim da ne udarim tog čoveka jer ga on poznaje ja sam rekla dobro. Ja sam njih ostavila i okrenula auto i kada sam se približila toj ulici čovek se sklonio sa puta i ja sam najnormalnije dovezla se kući sećam se da je i neki auto išao iza mene jedan i da je ispred mene bio parkiran auto sa sve četiri i da sam pomerila volan odnosno cimnula i nastavila normalno do kuće. Kasnije sam spremala sobu sve normalno i kasnije moj brat koji je došao iz grada i ja smo pričali i ja sam rekla da sam odvezla mamu i tatu i da se taj čovek krenuo sklanjati na trotoar, ja njemu nisam videla ni facu, ni ništa ne znam ni šta je čovek imao na sebi ni ništa, nisam toliko zagledala secam se da sam i najnormalnije došla kući. Kasnije kada je brat otišao setila sam se tatinih reči da pazim i prepala se da nisam možda pregazila čoveka ili da nisam neki udes napravila a da se ne sećam. Kasnije sam trebala da odem po njih i pitala brata da ide sa mnom on je rekao da ne bi jer je umoran. Ja te noći ništa nisam ni pila ni kap alkohola jer kad vozim ja nikad ne pijem a ne pijem ni inače, sećam se da kad sam došla mislim kad sam ih prvi put odvezla sećam se da sam došla najnormalnije i da sam posrpemila sobu i jela čips i pila sok nisam ni razmišljala o tome i sećam se da kad se vozila do kuće da kad sam bila u blizini kuće da sam razmišljala da li roditeljima da pišem da ne brinu da sam stigla normalno i da je sve u redu ali ipak nisam jer sta će pomisliti ti njihovi prijatelji nisam ni razmišljala o tome da sam ne daj Bože nekog udarila kad znam da nisam i da sam najnormalnije došla kući, počela sam da razmisljam o tome kad sam pričala sa bratom i rekla da mi je tata rekao da pripazim na tog čoveka i prepala sam se. Onda sam posle se čula sa njima i oni su rekla da dođem kod njih. Ja sam rekla dobro obukla sam rozi džemper, crne farmerice i crne čizme i sat i kaput bež boje i išla sam istim putem i dok sam vozila u toj ulici ja sam sam pogledala sa strane i na cestu i nisam videla nikoga ni pešaci nisu prolazili a ni jedna kola i laknulo mi je. Kasnije sam skrenula u ulicu kod tih prijatelja i pošto nisam mogla lepo da parkiram auto okrenula sam se na nečijem ajnfortu i htela lepo da parkiram ali pošto opet nisam lepo parkirala jer bi mi auto ušao u šanac ja sam nastavila ulicom pravo i na manje od polovine sam okrenula auto na nečijem ajnfortu, znam da su bile pored neke voćke. I kako sam okrenula auto nastavila sam ulicom pravo i došla i lepo parkirala u toj ulici kod tih prijatelja ( to je sve čega se sećam) . Izašla iz auta i zaključala i pozvonila kod prijatelja i ušla. Dok sam bila kod njih razmišljala sam i dalje da nisam udarila tog nekog čoveka a da se ne sećam. I onda smo krenuli kući i otišli smo drugim putem. Ja sam to mojim roditeljima ispricala za moj strah, tata je rekao da je sreo tog čoveka koji je šetao na sred ceste prekljuce i da se ne plašim jer je čovek živ najnormalnije i da i dalje ide tako krivuda ulicom i da ga su ga moj tata i brat videli i juče. A ja sam se uplašila da sam imala udes ili tako nesto a da se ne sećam. Pa kad mi je tata rekao da je video tog čoveka već drugi dan onda mi je laknulo ali sam se prepala šta ako nije bio to taj čovek. A nisam nikakvu ni krv videla, niti da sam videla da sam nekog ne daj Bože udarila, ništa. I to je bilo predveče. Niti sam videla kako taj čovek izgleda, niti šta ima na sebi, samo sam ga videla kako je bio okrenut leđima i kako ide prema trotoaru. Niti sam ja ne daj Bože imala krvi na auto, niti sam videla da neko leži ma ništa. Jako sam se prepala od tih mojih misli i sad ne znam kako to da rešim. Ne sećam se da sam nikog udarila te noći, mislim znam da sam najnormalnije došla kući. Pa ako imate bilo kakav savet značilo bi mi.

Poštovana,

razumijem koliko Vas iscrpljuju i muče beskrajne misli i “analize” koje imate nakon niza mogli bismo reći svakodnevnih, uobičajenih situacija i radnji.

Preskočila bih neke jednostavne upute kako da “manje mislite” već bih Vam preporučila da se uključite u psihoterapijski tretman gdje ćete poraditi na uzrocima svojih tegoba i strahova.

Sretno!